Courtesy: pravoslavie.ru (here)

English translation below

Драга браћо и сестре,

ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима.

Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје.

Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење.

И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши.

Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета.

Dear brothers and sisters,

We are facing an important task and as Orthodox Christians we are already entering into that great spiritual feat of Great Lent which leads us to Pascha. Even now, a few weeks before the very beginning of Lent, our Holy Church reminds us how we should prepare for that great and saving act. Today we heard the Gospel story of the Pharisee and the tax collector. In ancient times, the Pharisees were those people who strictly adhered to the laws prescribed and fulfilled them, and they would fast, and pray to God, and contribute to the Church, so, one might say, they would fulfil everything that was required. However, unfortunately, they very often did this formally. Their faith became mechanical, with no life add soul and so, in fact, was not true faith. It’s no coincidence then that the Lord Jesus Christ sternly admonishes the Pharisees, because, under the guise of faith, there was a certain rigidness, for where there is no true content, then only the outer form is seen and behind that form hypocrisy slowly develops. As Christians we can draw a serious lesson from this, because we are in the same danger, it can happen to us too. That’s why he will say: Woe to you, scribes and Pharisees, hypocrites. On the other hand, we have a tax collector who truly was a sinful man, as tax collectors most often were very sinful. He is sinful in that he takes and plunders what belongs to others, he practically robs.

In the language of our Bulgarian brothers, this word “mitar” is still used for a tax collector to this day. The one who stole someone else's wealth, not from his own earnings, truly felt that he had gone too far and that it was not good for his soul, for his salvation, and began to sincerely or, as we would say, maddingly repent. This repentance attracted God's mercy and forgiveness. And, here, the two of them, one a sinner, but that sinner who is aware of his sins and one, let's call him a righteous man, but what was his righteousness? A righteousness that despises his neighbors, a righteousness that is exalted, a righteousness that boasts of itself. A man may have good deeds, but if he boasts, he ruins more than half, and sometimes even all. Here, the two of them found themselves in the temple together before God. How does that righteous man pray? He thanks God, but hypocritically: Thank You, God, that I am not like other people, that I am so important, chosen, special, that I have kept God's commandments. And, unfortunately, he did do that, but, as we said, formally, he just went astray and wandered and became alienated from the true faith and so became alienated from God. You don't approach God in that way.

Can a man, dust, who the dust of the earth, come before God like that? And oftentimes, we too, can be arrogant. The right approach was that of that sinner. In fact, even if he had not been so sinful, it would still have been the right approach. He prayed with a simple prayer: God, be merciful to me, a sinner. Just as King David prayed. King David prayed that prayer: Have mercy on me, O God, according to your great mercy, which is the most common psalm that is read, but in one place there he says: God, cleanse me from my sins, both those known and unknown. So, the Lord says: Whose prayer is pleasing to God? Who will be justified, indeed, the one who repents, who is aware of his sins, who has humbled himself and has humility.

And today we speak about this prayer. How should we approach Great Lent which is before us? It’s interesting that that this week is fast-free, there is no fasting on Wednesday or Friday, this is the week of the publican and the Pharisee, but it points to that humility, it points to the meaning of fasting, to spiritual fasting, to fast from malice, from condemnation, from self-exaltation, from exalted thoughts, and to arm ourselves with humility, repentance, looking into our own soul, into our own faults, and not into the faults of our neighbors. Just as, very often, we mention that word of God at the beginning of the fast that says: You see the speck in your brother's eye, and you want to take it out, how can you take the speck out of your brother's eye, when the beam is in your own eye? Hypocrite, first take the plank out of your own eye, and then you will be able to take the speck out of your brother's eye. This speaks of our readiness to see the faults of our neighbors and our excessive inability and unwillingness to see our own faults. Clearly, we are called to look at our own faults and we will not have the time or interest to look at others. In this way, he and the neighbors around him will improve, and we can achieve much during the Fast if we know what the meaning of fasting is. The meaning of fasting, brothers and sisters, is not only in physical fasting, not eating certain foods, not getting drunk on wine and strong drinks. Of course, these are important, but the goal is to cleanse ourselves of malice, condemnation, to cleanse our soul, our heart, our eyes and our thoughts. When the soul, heart, and thoughts are pure, then a person is ready for every good deed, and whatever he begins with such an attitude, God will give him the strength and power to complete it.

Therefore, dear brothers and sisters, at the beginning of these days when we are preparing for Lent, we should understand that fasting has already begun in the spiritual sense. And this fasting we need daily. As we see, this Sunday and this Gospel, which set the tone for a fast-free week, point to a fasting that is spiritual, which, in fact, is the meaning of fasting. And so, during this Sundays of preparation, from one message to another, podvig to podvig, let us prepare for the Feast of all feasts, the Lord’s Resurrection. Amen.